šibica

    U Potosu smo naišli na džidžamidžarnicu koja se unekoliko razlikovala od drugih. Niko nas nije saletao nudeći gluposti, kakve nijedan normalan čovek ne kupuje nikada i nigde, osim na godišnjim odmorima, objašnjavajući nam kako je upravo to suvenir kakav nam treba (da, baš taj ispred koga ste se sasvim slučajno zatekli, i u čijem ste pravcu, vođeni samo pukom dosadom i trunkom radoznalosti, ispružili ruku) i da je i inače baš ovde najjeftiniji u gradu, a sada je i dodatno na popustu. Ništa od toga. Žena srednjih godina (ili je bolje nešto preciznije reći – četrdesetih, s obzirom na rastegljivost pojma »srednjih godina«, koji upadljivo koincidira sa starošću pripovedača, pa se bez problema može odnositi, kako na ljude u kasnim dvadesetim, tako i na one u šezdesetim, pa i starije), koja je sasvim ličila na nekog od nas, samo nekog ko nije imao dovoljno vremena ili para da negde odputuje, mirno je sedela, neprimetno se osmehujući ( misleći verovatno na nešto sasvim drugo, možda na hibiskus koji je dozreo za presađivanje, ili na tajnog ljubavnika, na nešto lepo u svakom slučaju) i uopšte, čak, ne gledajući u našem pravcu.
    Pa i same te gluposti, džidžamidže iliti suveniri, koji su ovde često pretenciozno nazivani umetninama i antikvitetima, bili su malo drugačiji nego na drugim mestima, i sa mnogo više ukusa postavljeni i aranžirani.
    Uđosmo da pogledamo. Obično bi ušla samo Olivera, dok bi klinci zujali okolo u potrazi za sladoledom, a ja stajao pred izlogom i, pomiren sa sudbinom, pripaljivao cigaretu. Ovoga puta ušli smo svi. Đinđuve nisu šljaštile draguljima od obojenih staklića, a sa čaša i šolja nisu vrištala, imenom ostrva i zemlje u kojoj smo se nalazili, slova čiju bi veličinu ograničavala samo veličina istih tih upotrebnih predmeta, namenjenih prvobitno taženju žeđi ili čistom užitku. Daleko je sve to i dalje bilo od umetnosti, ali je vlasnica očigledno imala stila. Možda je negde, na nekom drugom mestu, neopterećenom gomilom turista žednih jeftinih uspomenai još jeftinijih poklona za one koji bi se uvredili ako ih ne dobiju, a koji će svi zajedno završiti na dnu najzabačenijeg ormana, u koferu davno izbačenom iz upotrebe, možda je, kažem, u nekom većem gradu, ova žena mogla da vodi i neku pravu galeriju. I verujem da bi umela da otkriva lepotu u slikama lokalnih umetnika, koju drugi nisu uspeli da prepoznaju. Ili da pronalazi među goblenima staramajki dela zaboravljenih majstora, nasleđena od udarenog deda-strica, koji nije umeo da zida kuće na periferijama, koje će kasnije postati Dedinja ili Monmartri, nego je bacao pare na gluposti. A možda bi vodila istu takvu džidžamidžarnicu, sa nešto ukusnije raspoređenim Ajfelovim ili Avalskim tornjevima i sličnim glupostima. Ne znam. Mogu samo da zamišljam dok preturam po serigrafijama sa akvarelima starih kamenih kuća sa cvećem u crvenim saksijama i morem u daljini, a kakvih nije bilo po drugim trgovinama takozvanih umetnina. Pa i to samo dok me ne prekinu deca.
    »Vidi kakve lepe mace. Ajde da kupimo neku, baš su lepe.«
    Čitava jedna polica ispunjena je mačkama; lutkama, figurama i kompozicijama mačaka u raznim pozama i situacijama, najčešće smeštenim u korpe od pletenog pruća. Na najnižoj dasci su one najmanje i najjeftinije, pa redom sve veće i skuplje, i sve bolje izrade. Na samom vrhu, u velikoj korpi, leži sklupčana mačka u prirodnoj veličini, naizgled pravog krzna.
    «A vidi ovu, kao da je prava», skoro uzvikuje stariji sin, na šta svi okrećemo glavu u tom pravcu, a mlađi i prilazi. Zagledaju je sa svih strana: krzno, zatim šape, nokte, rep.
    «Stvarno je kao prava», divi se sada i mlađi. «Sigurno su preparirali neku crknutu.»
    «Predraže!», preti mu šapatom Olivera. «Kakve su to reči?», ali i ona vođena znatiželjom prilazi, da bolje osmotri predmet divljenja.
    «Kad joj staviš ruku na stomak, kao da diše», kaže opet stariji klinac, koji vodi istraživačku ekspediciju. I zaista, do maločas nepomičan trbuh mačkin, sada je ritmički podizao i spuštao dečakovu šaku.
    «Sigurno ima solarnu bateriju unutra», kaže Predrag uzbuđeno.
    «A vidi joj uvo!», ponovo će stariji, i svi gledamo kako dodiruje mačkino uvo, i kako se ovo naglo pomera u suprotnu stranu i još naglije vraća u prvobitni položaj.
    «Kako su to uspeli?», čudi se mlađi, još uvek dete, iako me je po visini već uveliko dostigao.
    «Šta – kako? Japanci prave robote koji sklapaju automobile i sami usisavaju prašinu, Amerikanci su se popeli na mesec, šta je čudo – jedno uvo da pomeriš?»
    Ulazimo unutra (ovo se sve dešavalo ispred prodavnice, na trotoaru, neposredno izloženo razmaženim turistima, kao mamac) i prilazimo kasi. Ja sam odabrao jednu serigrafiju, Peđa neku đinđuvu, Olivera za divno čudo ništa. Plaćamo i polazimo dalje, ali nešto me tera da se vratim.
    «Je li ono napolju prava mačka?»
    «A šta Vi mislite?»
    Ne znam šta da odgovorim.
    «Liči na pravu.»
    «Prava je», odgovara nesuđeni galerista.
    «A liči i na igračku.»
    «Liči.»
    «Ali ipak nije.»
    «Ne, nije.»
    «Leži sasvim nepomično, kao da je lutka.»
    «Leži», odvraća žena i osmehuje se. «Čim počne leto, ona legne tamo, uvek na isto mesto, u tu istu korpu. Prespava celu sezonu. Povremeno je nahranim, i to je sve. Čak i onda ne napušta korpu. Kad turisti odu, i ona ustane, i ponaša se kao i svaka druga mačka na svetu.
    Posle sam se setila i oko nje postavila i druge mačke, lutke.»
    «Možda joj ne prija vrućina», uključuje se i Olivera u razgovor.
    «Možda. Ne znam. A možda joj je samo dosadno.»
    Ponovo polazimo. I ponovo se vraćamo.
    «Možda sam malo previše...» Žena sleže ramenima, kao da joj je svejedno.
    «Recite».
    «Da li Vam često postavljaju ovakva pitanja? Mislim, da li se još neko ovako zbuni i pomisli...»
    «Nemate pojma koliko njih», smeje se žena. «Svakoga dana. Da sam dobila dolar za svako takvo pitanje, davno bih postala milioner.»
    «I šta biste radili sa tolikim parama?», smejem se sada i ja.
    «Prodala sve ovo i otišla negde.»
    «U Pariz?», nastavljam bezrazložno da se smejem.
    «Ne znam. Možda u Pariz. Možda još dalje. Što dalje odavde.»
    «I ostavili biste ovaj raj na zemlji?» Oboje gledamo u plakat na kome se baš tim sloganom pozivaju turisti da posete ostrvo. KADA JEDNOM POSETITE RAJ NA ZEMLJI, NIKADA VIŠE NEĆETE POŽELETI DA GA NAPUSTITE.
    «Ovoga trena», odgovara žena bez razmišljanja.
    «Ne znate Vi koliko raj ume da bude dosadan.»