šibica

    Uletim juče po linku na neki blog, a tamo raspalili po kafi, te kako su je nekad pili, te kako su ovo, te kako su ono, pa još i slika ima, prosto ti zamiriše onako, odma pališ cigaru i pristavljaš i ti  džezvu, iako si već krenuo na popodnevni spavanjac.

    I dođe mi da kažem i ja nešto, šibnem ti neki komentar, ona mi odgovori (žensko, naravski, kafa bre s dušom i merakom bila), pa opet ja, pa opet ona, pa opet...  E , ne pamtim kad sam se tako iznalupetao i izblamirao. Oni svi tamo neki Bosanci, a ja opleo da im solim pamet o kafi jebote, to samo na mene liči. To što je meni mutno sećanje na nekadašnje zadovoljstvo, njima je fakat svakodnevnica i jedino normalno stanje. To što sam ja pokušavao da im prizovem nemušto trošeći bujicu reči, oni su samo konstatovali da je to turska kafa, ništa posebno i šta tu ima da se razglaba.

     E, a ja takvu kafu nisam popio ima dvajes godina, možda i više... taman kolko nisam bio u Bosni.

    A putovao sam i po svetu, bio svukuda, i nigde niko nije čuo za tursku kafu. Ama u Turskoj sam bre bio, i kad sam im to tražio, gledali me ko da im tražim ne znam šta. Ključeve od komšijinog harema, jebem li ga.

    Nema bre tako nešto ovde, kud si navro, kažu Turci i donose mi espreso. Da, da, baš isti onaj tanak i mlitav kao u avionu, a koji nekako popiješ samo zato što je džabe, pa da izvadiš štetu za kartu, zbog koje si morao da digneš kredit. Nema veze, krenem ja da objašnjavam opet i opet, malo na engleskom, malo na turskom, a najviše na srpskom rukometnom, dok se na kraju jedan konobar nije udario u čelo:

    AAAAAAAAAAAAA, ti znači hoćeš BOSANSKU kahvu?!!!! Pa što ne kažeš odma?!!!

    Mislim, stvarno.

    A ja našo da im nešto objašnjavam...