šibica

    Ma ne, stvarno.

    Imao sam jednog druga koji je celog života pravio pizdarije, obijao prodavnice, mlatio se na ulici sa ljudima, pičio po alkoholu, i svašta još, sve tako. Žena ga na kraju napustila, deca nisu htela da imaju veze sa njim, roditelji podneli zahtev da ga se zvanično odreknu, ma stvarno je došlo do onog poslednjeg stadijuma budalisanja, kad si svima ono kao davno preko kurca, ali ti niko još nije rekao, pa kad ti prvi kaže, onda svi krenu.

    E, onda je taj moj ortak krenuo da piše pesme. Da su neke pesme - nisu. Ma nisu čak ni prosečne, nepodnošljivo je možda izraz koji ih najbolje objašnjava, ali se čovek načisto smirio. Samo piše, čita, ide na književne večeri, diskutuje jebote, što je najluđe od svega. Ranije nisi smeo da mu kažeš ništa, ako mu se nešto ne sviđa odma bi skočio na tebe, glavom u nos, pa ti razmišljaj posle šta si zasrao, a sad čovek diskutuje. Pa navodi izvore, pa citira, pa izvodi zaključke... Ma jebeš poeziju, nek ne valja ništa, barem možeš da pričaš sa čovekom a da ne budeš u gardu sve vreme.

    A ja rešio da blogujem. Nije baš isto kao poezija, ali jebiga, poslužiće.

    Uostalom, nisam ni ja obijao trafike.